Vikend umetnost je multimedijalni projekat koji uključuje niz akcija koje se bave pravnim, administrativnim statusom umetnika, te odnosom umetnika prema vremenu. U nekim društvima status umetnika je uređen unutar dve kategorije: umetnika u određeno vreme ili umetnika sa punim radnim vremenom (part time artist/full time artist). Nove prilike i okolnosti potrošačkog društva svode umetnost na kategoriju smanjenih vremenskih kapaciteta gde se bavljenje umetnošću svodi na izvesno pojednostaljeno vikend umetnikovanje. Svaki umetnik će na sebi svojstven način i u mediju koji mu najviše leži i odgovara da odreaguje na fenomen statusa umatnika ili će se jednostavno uklopiti svojim raspoloživim vremenom u projekat tako što će izvesnim vikendima kreirati nešto novo.
Učestvuju umetnici: Aleksandrija Ajduković /autorka projekta/ Dragana Nikoletić, Stefana Savić, Dragan Petrović
Jokin grab
Situacija: Odlazak u Jokin Grab, nekultivisanu termalnu banju
Autorka koncepta: Aleksandrija Ajduković
Učestvuju: (s leva na desno) Stefana Savić, Aleksandrija Ajduković, Dragana Nikoletić, Dragan Petrović
Piše: Aleksandrija Ajduković
Grupa umetnika okupljenih oko projekta Vikend umetnost odlaze u polukultivisanu banju pod nazivom Jokin Grab u okolini Bogatića poznatijoj kao Bair a u neposrednoj blizini Termalne rivijere, kultivisane banje. Situacija ili okolnostVikend umetnosti, subote 20. februara 2016. godine u Jokinom Grabu kod Bogatića, je korporativne prirode i oslanja se na terminologiju teorije menadžmenta. Team building jeste druženje zaposlenih kroz razna putovanja i igre, ima za cilj popravljanje odnosa u radnom okruženju i omogućava rukovodiocima da sagledaju sve sposobnosti svojih zaposlenih.
Da bi okruženje u kome čovek provodi više od polovine svoga dana bilo prijatnije, da bi zaposleni dolazili na posao puni pozitivne energije, menadžment u jednoj kompaniji treba da investira u stvaranje atmosfere koja će omogućiti takav pristup i poslu i odnosima među kolegama. To se često radi pomoću igara, koje mogu biti igre uspostavljanja poverenja, razvijanje timskog duha, podizanje adrenalina, i još mnoge druge igre na otvorenom, ali isto tako mogu biti i igre na zatvorenom, kao što su: aktivnosti na bazenima, wellness aktivnosti, večernje aktivnosti… Timbilding je odabran iz nekoliko razloga. Prvi razlog je potreba za lančanom motivacijom i entuzijazmom koji se u ovakovim situacijama lakše stimuliše.
Drugi razlog je sama priroda ovog objekta koji izgleda i jeste – kanal. Metaforizacija situacije u kojoj se grupa umetnika nalazi unutar administartivnih zadatosti koje delimično nameće Ministarstvo kulture koje se takođe nalazi u administrativnoj odgovrnosti prema Ministrastvu finansija, kao i pritisci da se uradi nešto zajedno, svedoči o takozvanoj situaciji u kanalu što je sleng za situaciju ćorsokaka ili kriznu situaciju. Tako posmatrano, timbilding art može biti mera prevencije, krizni menadžment ili hepening sam za sebe.
20. feb.2016.
Email za:
Stefana Savić, Dragan Petrović, Dragana Nikoletić, Goran Micevski
U subotu je taj dan – odlazak u Jokin Grab, nekultivisanu termalnu banju.
Predviđeni polazak u 12 h. Išli bismo mojim kolima pa je najbolje da ko može dođe do mene a Dragan i Micko, s obzirom da su u Zemunu, mogu i negde na novobeogradskoj strani pa da vas pokupimo usput.
U Banju stižemo oko pola2 i odmah predlažem da započnemo sa sastankom u kanalu. Sastanak bi trebalo da ima nekoliko tačaka dnevnog reda.
1. Dosadašnje aktivnosti
2.Buduće aktivnosti
3.sajt/blog
4.razno
Neophodno je da se sve dokumentuje i zato ponesite fotoaparate, kamere i slično. Takođe ponesite kupaći kostim, papuče, peškir, bademantil.
S obzirom da u vodi ne bi trebalo biti duže od pola sata, nastavak sastanka održaće se kafiću Talija u Sremskoj Mitrovici koja nam je usput.
Puno pozdrava,
Aleksandrija
Piše: Dragana Nikoletić
Nebo je bilo namrgođeno, temperatura oko 10 stepeni, pa sam pomislila „samo ona luda Aleksandrija može da smisli da se kupamo po ovakvom vremenu“ , dok sam se truckala 18-icom. Po malo ljuta na sebe što nisam smislila neki izgovor.Ali, čim smo se svo četvoro spakovali u njen „citroen“, tim-bilding ekipe „Vikend umetnost“ u „divljoj“ banji kod Bogatića počeo je da dobija smisao.
Stefana i Dragan su raspredali o razlici između fotografisanja i pisanja. Zajedno smo žalili što nisam ponela skulpturu da počnemo da beležimo performanse –interakciju sa narodom, bar začetak „Šestoručice“ kad je već nisam završila. Malo smo i ogovarali kolege umetnike, što takođe zbližava. Aleksandrija se okretala, ona strašno voli da gleda sagovornika u oči, ma gde bila pozicionirana. A ona je vozila.
Već nadomak Bogatića, energije su nam se sinergizovale, što bi rekli cenjeni istoričari umetnosti. Bez obzira što Stefana nije imala nameru da se brčka. Pečat je dalo Aleksandrijino: „Oduševićete se!“, što se uskoro obistinilo.
Do tzv. banje se od Bogatića ide izlokanom seoskom džadom, na žalost po siroti „citroen“. Prolaze se njive Mačve, šikara pored puta, izvor gde kulja mineralima bogata voda, sa celih 78 Celzijusovih. Pa se sve puši u klobucima. Samo izletište ima kafić, ako tako može da se nazove metalni kontejner sa šalterom. Ima i tri kabine za presvlačenje, i muški i ženski „čučavac“, a tu je i kamionet sa prikolicom za onog ko hoće da prespava. Kupalište je betonom zasut kanal, sa stepenikom umekšanim algama, a naša buduća agora.Njih troje povadiše foto-aparate i water –proof kameru.
Početna Draganova ideja da dokumentuje erotiku svlačenja, nije realizovana. Svi smo jedva čekali da se domognemo vrele vode. U njoj su već bila potopljena telesa drugih posetilaca.
„Idemo, tačka jedan dnevnog reda“, komandovala je Aleksandrija. Šta je ko uradio do sada u okviru projekta? Oni su već imali sličan sastanak, u Staroj Pazovi, pa su se presabirali i evaluirali. Stefana je s kopna pričala o tome kako je preinačila prethodnu zamisao, da sredi foto-dokumentaciju. Iz vremena kad je u slobodnom vremenu škljocala, a sav materijal arhivirala. Sad je videla veće dokumentarno blago u ovim novim vikendima. Kad sam ja došla na red, topla para mi je već ispraznila mozak. Govorila sam o toj „Šestoručici“, kao na apaurinima.
Ali, „šefica“, Aleksandrija, bila je orna. U kameru je referisala sve o tome zašto smo u tom kanalu. „Ministarstvo kulture nam nameće rokove, zanima se isključivo za finansijske izveštaje, pa se ne osećamo kao umetnici, već administrativni radnici“, objasnila je razloge za „šančenje“. I istakla potrebu za ujedinjenjem, što se u poslovnom svetu sprovodi preko kolektivnog izmeštanja iz svakodnevice. „Jesam bila dobra“, pitala je na kraju, sva zajapurena.
Iako odomaćeni kupači tvrde da se po ceo dan ovde šure, nama je sat vremena bio plafon. O drugoj tački dnevnog reda – sajtu, bistrićemo u obližnjem kafančetu. Kuku, kako ta vrela voda razjari apetit!
Uz oval koječega iz „pilećeg programa“, složili smo se oko potrebe za logoom. Oko neophodnosti da naš sajt bude poseban, bez posredničke podrške. Sad smo već bili jedan organizam, relaksiran, sit i napit. Jednom rečju – zadovoljan.
Ostala je tačka „razno“. Nju smo, u kafeu Talija u Sremskoj Mitrovici, uglavnom iskoristili za pohvale aktuelnog iskustva. Tad mi je kosa već bila suva, a ja naučila lekciju iz opuštanja.
U Beograd smo stigli orni za nove radne uspehe.
Projekat je podržalo Ministarstvo kuture Republike Srbije 2015.